MIJA ALEKSIĆ
Mija Aleksic
 

Milosav-Mija Aleksić je pozorišni, filmski i televizijski glumac. Rođen je u Gornjoj Crnući kod Rudnika, 26. septembra 1923. godine, kao četvrto dete Sinđe i Velimira Aleksića, poreklom iz graničnog pojasa Crne Gore i Hercegovine. Otac je seoski ćata i muzičar, a majka domaćica.

1933. se porodica seli u Kragujevac i tu se Mija prvi put susreće sa glumom, putem profesorke. Uoči rata, kada u Kragujevcu gostuje tada čuveno Životićevo pozorište, Mija uskače u ulogu crnčeta. Pohađa kragujevačku Gimnaziju i uspešno izbegava streljanje đaka 20. oktobra 1941. Već 1943. počinje njegova profesionalna glumačka karijera: u martu njegovo je ime upisano u matičnu knjigu Srpskog narodnog pozorišta Okruga kragujevačkog. Igra manje uloge u Sterijinoj Pokondirenoj tikvi i Nušićevom Običnom čoveku.

Od 1944. aktivac je SKOJ-a, a krajem rata biva prekomandovan za stalnog člana Hora Centralnog doma JNA, kao dramski tenor. Pošto nije rad vojsci, demobiliše se i upisuje se na Pravni fakultet, ali posle godinu dana odlaže indeks. U međuvremenu, vraća se pozorištu: ponovo je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu. Ostvaruje značajne uloge: Peru Kalenića u Nušićevoj Ministarki, Molijerovog Tartifa, te Pometa u Držićevom Dundu Maroju.   

U septembru 1949. po službenoj dužnosti je premešten u Narodno pozorište u Beogradu. Prva značajnija uloga je Sterijin Aleksa u Laži i paralaži. Iste godine počinje da deluje u radio-emisiji Veselo veče kao Rafajlo Raf Maksić, a 1950. debituje na filmu, u kratkometražnom Muva Branka Ćelovića. U međuvremenu u Narodnom ostvaruje još značajne kreacije kao Štapina u Šekspirovom komadu Mnogo buke ni oko čega i Spinto u Šoovom Androleksu i lavu.

1952. napušta Narodno i prelazi u glumački moćno Jugoslovensko dramsko pozorište. Ređaju se uloge: Jaša u Čehovljevom Višnjiku, Proka Purić u Nušićevoj Ožalošćenoj porodici i Ževakin u Gogoljevoj Ženidbi. U dugometražnom filmu je prvi put nastupio u Opštinskom detetu (1953) Puriše Đorđevića. 1956. se prvi put oženio. Brak mu je doneo sina Borišu s kojim će nastupiti u filmu Dr (1962) Soje Jovanović.

Godina 1959. je prelomna za njega. Doživljava težu saobraćajnu nesreću, dobija ulogu Pometa u velelepnoj režiji Dunda Maroja Bojana Stupice (premijera je bila 10 godina ranije i ulogu Pometa je dotle igrao rano preminuli Jozo Laurenčić), i počinje da igra na televiziji, u prvoj seriji TV Beograd, Servisna stanica Radivoja Lole Đukića i Novaka Novaka koja je emitovana dve godine (u 19 epizoda) uživo. Likom v.d. Rake postiže ogromnu popularnost, kod nas do danas neprevaziđenih razmera. Posle ove serije, nastupa, često u paru sa svojim glumačkim sabratom-komičarem Miodragom Petrovićem-Čkaljom, u nizu Đukićevih serija jednake popularnosti, npr. serija Ogledalo građanina Pokornog (1963) i druge. Nažalost, ogroman broj njegovih televizijskih uloga, naročito u Đukićevim serijama, nije sačuvan. Postoje samo neki filmovi koje je Lola Đukić uradio po motivima svojih serija.     

Pored uloga u Jugoslovenskom dramskom, početkom 60-ih sa uspehom gostuje u Ateljeu 212 kao Provokator u Policajcima Mrožeka. Dobio je 1960. posebnu novčanu nagradu za ulogu Marisava u filmu Drug predsednik centarfor Žorža Skrigina. Neposredno potom dobija i Oktobarsku nagradu za Prisipkina u Stenici Majakovskog.

Čaplinovski impostrirana uloga ujka Blagoja u filmu Dr po Nušiću, doneće mu i Zlatnu arenu u Puli. 1964, pored niza lakih komedija, dobija ulogu koljača Maksima u sjajnom filmu Miće Popovića Čovek iz hrastove šume. Nažalost, te iste godine, poraz u pozorištu: omanuo u naslovnoj ulozi u Molijerovom Tartifu. Poraz priznaje. Nastupa kriza u njegovoj karijeri. Na mala vrata napušta JDP i vraća se u Narodno pozorište, gde će ubrzo ponovo stati na noge i postati prvak ovog pozorišta značajnim ulogama: Stojan u komadu Vaska Ivanovića Mrtvi su odsutni opravdano, Gospodin u Jeleni Ćetković Ace Popovića, te Zganarel u Molijerovom Don Žuanu. Po drugi put se ženi. Još dva sina.

Ređaju se nove kreacije: Sirano de Beržerak, Vule Pupavac u Podvali Milovana Glišića. Početkom 70-ih sve je više u Nušićevim komedijama: Jovanča Micić u Putu oko sveta, Jevrem Prokić u Narodnom poslaniku, Agaton u Ožalošćenoj porodici. Tu je i Šekspirov Ričard III. Na televiziji ostvaruje velike kreacije u serijama Deset zapovesti Lole Đukića (kao Bokče) i Diplomci Siniše Pavića (r. Nebojša Komadina, kao Sima Bumba). I sve moguće nagrade ga sustižu: Sterijina, Ćuran na Danima komedije u Svetozarevu, Sedmojulska. Nažalost, na vrhuncu karijere, doživljava tešku porodičnu tragediju – gubitak sina Boriše, i od tada počinje da poboljeva i da se polako povlači sa scene.        

1977. je penzionisan. 1982. dobija značajno glumačko priznanje za životno delo Dobričin prsten. Više ne nastupa u pozorištu, malo zbog bolesti, a malo i što ga više reditelji ne zovu. Na filmu tek povremeno odigra po koju ulogu. 1990. postaje prvi dobitnik nagrade “Branislav Nušić” za životno delo glumcu-komičaru. 1992. odigraće svoju zadnju filmsku ulogu u filmu Tango argentino Gorana Paskaljevića, za koju dobija Grand Prix na festivalu u Nišu. Zbog bolesti će odustati i od projekta za koji se glumački posebno zagrejao: uloge Starca sa Mirom Stupicom u Stolicama Ežena Joneska. Umire u Beogradu, 12. marta 1995. Sahranjen je u Aleji velikana, na Novom groblju. Ostvario je ukupno 140 pozorišnih uloga, najviše u Narodnom i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, te u Kragujevcu i kao gostujući glumac u Ateljeu 212 i Humorističkom pozorištu. Danas se na susretima “Joakim Vujić” u Kragujevcu dodeljuje nagrada “Mija Aleksić” za najbolju predstavu.

 Autentičan pozorišni, filmski, estradni i rtv-umetnik širokog dijapazona, kreator smešnog protkanog setom, znao je da udahne život i u najneuverljivije tekstove. Često prekoravan da bez mere rasipa talent, Aleksić ipak dostiže sam vrhunac glumačkog stvaralaštva u toku svoje karijere. Jedan je od retkih glumaca sa ovih prostora koji je podjednako bio zastupljen u svim medijima: pozorištu, filmu, tv-u, estradi, a na televiziji je bio pionir i sigurno do danas najpopularnija ličnost na malim ekranima.

FILMOGRAFIJA:

1.      Muva (1950, kratkometražni), Branko Ćelović

2.      Opštinsko dete (1953), Puriša Đorđević

3.      U mreži (1956), Bojan Stupica

4.      Jedini izlaz (1958), Vicko Raspor

5.      Gospođa ministarka (1958), Žorž Skrigin

6.      Te noći (1958), Jovan Živanović

7.      Pogon B (1958), Vojislav Nanović

8.      Drug predsednik centarfor (1960), Žorž Skrigin

9.      Ljubav i moda (1960), Ljubomir Radičević

10.  Bolje je umeti (1960), Vojislav Nanović

11.  Prvi građanin male varoši (1961), Puriša Đorđević

12.  Nema malih bogova (1961), Radivoje-Lola Đukić

13.  Eci peci pec (1961, kratkometražni), Dušan Makavejev

14.  Pedagoška bajka (1961, kratkometražni), Dušan Makavejev

15.  Sreća u torbi (1961), Lola Đukić

16.  Leto je krivo za sve (1961), Puriša Đorđević                                                  

17.  Srešćemo se večeras (1962), František Čap

18.  Dr (1962), Soja Jovanović

19.  Muškarci (1963), Milo Đukanović

20.  Čovek iz hrastove šume (1964), Mića Popović

21.  Narodni poslanik (1964), Stole Janković

22.  Na mesto, građanine Pokorni! (1964), Lola Đukić

23.  Provereno, min njet (1965), Zdravko Velimirović

24.  Doći i ostati (1965), Branko Bauer

25.  Devojka (1965), Puriša Đorđević

26.  Mrtvim vstop prepovedan (1965), Vladimir Carin

27.  San (1966), Puriša Đorđević

28.  Pre rata (1966), Vuk Babić

29.  Sretni umiru dvaput (1966), Gojko Šipovac

30.  Skupljači perja (1967), Aleksandar Petrović

31.  Nož (1967), Žika Mitrović

32.  Jutro (1967), Puriša Đorđević

33.  Bokseri idu u raj (1967), Branko Ćelović

34.  Mali vojnici (1967), Bahrudin Čengić

35.  Sirota Marija (1968), Dragoslav Lazić

36.  Pusti snovi (1968), Soja Jovanović

37.  Podne (1968), Puriša Đorđević

38.  Biće skoro propast sveta (1968), Aleksandar Petrović

39.  Quo vadis, Živorade (1968), Milo Đukanović

40.  Krvava bajka (1969), Tori Janković

41.  Ubistvo na podmukao i svirep način i iz niskih pobuda (1969), Žika Mitrović

42.  Biciklisti (1970), Puriša Đorđević

43.  Uloga moje porodice u svjetskoj revoluciji (1971), Bahrudin Čengić

44.  Užička republika (1974), Žika Mitrović

45.  Pavle Pavlović (1975), Puriša Đorđević

46.  Beštije (1977), Živko Nikolić

47.  Rad na određeno vreme (1980), Milan Jelić

48.  Ljubi, ljubi, al’ glavu ne gubi (1981), Zoran Čalić

49.  Maratonci trče počasni krug (1982), Slobodan Šijan

50.  Čovek sa četiri noge (1983), Lola Đukić

51.  Varljivo leto ’68 (1984), Goran Paskaljević

52.  Tesna koža 3 (1988), Aleksandar Đorđević

53.  Tango argentino (1992), Goran Paskaljević

LITERATURA: Anonim, Mija Aleksić, Beograd 1965; Anonim, Mija Aleksić, Beograd 1974; Dragovan Jovanović (urednik), Mija Aleksić, Beograd 1983; Milosav-Buca Mirković, Mija Aleksić – Vilovnjak sa istočnih strana, Beograd, 2001.

                                                                                                               Marko Misirača

povratak na prethodnu stranicu