Zazvucace to, možda, pomalo pateticno (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato sto sam rodjen u pogrešnom vremenu.
Kao i svi takvi, rodeni sa mislima koje pripadaju prošlosti ili buducnosti, da sanjam i da virim u oblake, da ceznem za vremenom kad je postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca zacaranih princeza. Bezbrojni sudari sa vetrenjacama spustili su me na zemlju, u svet celika i betona od kog sam želeo pobeci. Bilo je bolno suociti se sa stvarnošcu, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrcuci se. Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo sam napustio pravi put i lutao precicama, redovno stižuci do corsokaka. Sad razmišljam o buducnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad pocinje da mi smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o buducnosti. Moram. Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem "neko", da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja. Razmišljajuci o buducnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa nameštajem prevucenim kožom. Ne vidim odredeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za kakvu buducnost cu pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo cesce smeje. Želim da sa tatom razgovaram ponekad i o nekim obicnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome kako moji vršnjaci vec rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Bicu miran i zadovoljan tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni rucak i kad ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz ociju ljudi koje volim. Ja možda necu postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Zelim samo da postanem "nešto", da se ponovo vratim medju ljude i da pokušam da dokažem da nesto ipak vredim. A stihovi koje sam, cini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost. Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez maticnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojac zvezda,
Jos jednom krecem
Na vetrenjace. Pismeni na prijemnom ispitu na
Prirodno matematickom fakultetu
19.11.1975.
Đordje Balaševic - Rispekt Nazad na vrh strane |