Blejanje - Uopšte nije bitno koji je dan u nedelji, koliko je sati, da li je vreme kišovito, hladno ili je, možda, vrelo, gradske ulice, jednostavno, uvek vrve. U jedan sat popodne, usred radnog vremena, sasvim je normalno ne naći mesto u prepunom kafiću, odnosno bašti, ili sudarati se s ljudima ispred izloga. Na to, izgleda, pažnju obraćanju samo stranci, koji u našoj zemlji očekuju nizak standard, "izmučene" ljude, omladinu koja radom pokušava da se "dograbi" boljeg života... Ali, nije tako.
U Srbiji se, ako je suditi po provodu, živi opušteno. Kao da ništa ne sprečava mladi svet da usred dana, a i duboko u noć, sa društvom skokne do trendi kafića, gde satima provodi vreme. Kao da niko nema novčanih problema, a ni velike obaveze. Ništa nije slađe od ispijanja jutarnje, podnevne i večernje kafe, pričanja praznih priča, "očijukanje" sa strane... Bez strasa, bez cilja, bez koristi. Zato ogromna sreća i uzbuđenost obuzme svakoga kome usledi poziv: "Ajde da izblejimo negde."
Gluvarenje i ćoškarenje
Dakle, blejanje je jedan od tipično beogradskih načina da se ubije vreme. Ostali su gluvarenje i ćoškarenje. Gluvare oni koji, večito nezadovoljni, lutaju gradom i traže nešto bolje od onoga što imaju. Ćoškarenje je intimnije od blejanja, bliže kući, vezano za niži materijalni status. Jeftina omladinska zabava stajanja, blebletanja i ljubljenja po ćoškovima sve dok se ne nađe ažurni komšija da upropasti zabavu zbog galame.
Blejanje je ozbiljnije. Neka vrsta kafanskog prestoničkog sporta u kojem se tokom puberteta oprobaju svi stanovnici ovog grada.
Najuspešniji blejači su oni do 25. godine, a kasnije opstaju samo veterani. Među blejačima, koji se međusobno odmah prepoznaju, ima i onih ocvalih koji u kafić svraćaju nakon posla da bi se isključili i nagradili sebe, posle napornog radnog dana, sa pola sata kvalitetnog vremena uz piće.
Bleji se u društvu i bleji se sam. Bleje oni koji imaju novca i oni koji jedno piće rastežu celo popodne. Bleje mladići i bleje devojke. Učenici, studenti i oni koji već imaju radna mesta. Bleji se noću, a još više danju.
Uz dobre cigarete i skupo piće, bleji se na mestima gde prolazi mnogo sveta. Preko leta u kafićima sa lepim baštama, a zimi su kafići sa izlogom omiljeno mesto. Neki od njih se tako opuštaju. Vole da bleje na miru i nezainteresovani su za okolinu, ali najveći broj ljudi, ipak, bleji živeći za trenutak kada će neko da ih primeti. Neko bleji od muke i gledanjem šarenog sveta koji prolazi potiskuje svoj problem, dok neko bleji - isključivo blejanja radi.
Blejanje je neka vrsta beogradske meditacije. To je trenutak kada dođeš u kafić i pustiš mozak na otavu, pustiš misli da ti lutaju i čekaš da se nešto dogodi. Uglavnom se ne događa ništa značajno, ali opet si zadovoljan jer si se odmorio i potrošio vreme - kaže Aca-blejač, student PMF, dok ispija piće u kafiću pored fakulteta.
Među blejačima je mnogo romatičara koji maštaju o lepšim predelima i boljem životu i čekaju da niotkuda dođe neki voz, da se pojavi pred njima nasred asfalta, bez šina... I poveze ih.
- Volim da sednem u kafić, naručim piće i ni o čemu ne razmišljam. Zadovoljna sam kad ne radim ništa, kad me niko ne uznemirava i kad mogu da gledam od jedne tačke do druge. Nervira me što ljudi sve shvataju ozbiljno, što stalno negde žure, što misle da je sve u novcu... Znam da može da se živi drugačije, zato dolazim ovde, da uz piće i cigaretu razmišljam o tome kako bi bilo kad bi bilo drugačije... Možda se i desi, možda sve postane drugačije - kaže Marija, poštanski službenik, dok sedi u izlogu kafica u centru grada.
Zaposleni imaju manje vremena za blejanje, ali izdvoje pola sata da se opuste nakon posla. Jedini pravi blejači koji uspešno bleje i na poslu jesu kelneri u polupraznim lokalima. Ostali samo improvizuju.
Snobovi bleje po snobovskim mestima da bi bili primećeni, a to čine i zato što ne umeju ništa drugo da rade.
- Dolazim sa mesta koja su IN, koja su na glasu, gde izlaze ličnosti sa estrade i glumci, ljudi koji nešto znače u ovom gradu. Volim da sedim pored takvih likova i da o tome posle pričam sa prijateljima. U životu je najvažnije poznavati prave ljude... - kaže Saša-blejač, student kome tata ćuška džeparac dok on sedi u kafiću na Dorćolu, koji drži jedan naš poznati glumac.
Izlasci kao ventil
Svude na svetu mladi se provode na način koji je, u velikoj meri, uslovljen njihovom kulturom. Ali, provod je bolji očigledno ukoliko mu je prethodio uspešan dan. Psiholozi, kulturolozi i roditelji smatraju da postoje dublji i ozbiljniji razlozi zbog kojih mladi ljudi u Srbiji osećaju naglašenu potrebu za dnevnim blejanjem i noćnim životom. Izlasci, kažu, nisu problem, već njihova učestalost i trajanje. Neki smatraju da mladi u blejanju nalaze ventil jer su im životi neispunjeni, drugi krive besperspektivnost, treći odgovornost prebacuju na roditelje koji zanemaruju svoju decu, četvrti smatraju da je za sve kriva razmaženost i neodgovornost mladih.
Živimo u zemlji krajnosti. Para je malo, a kafići su puni i danju i noću. Šta bi se desilo kad bi para bilo više?
- Ne verujem da je omladina lenja, da neće da radi i da zato bleji po kafićima. Da su bolji uslovi i da može da se zaradi veća lova, izlazilo bi se još više. Splavovi i diskoteke sigurno bi bili puniji, ali samo vikendom, jer bi tokom nedelje morali da zaradimo novac koji ćemo vikendom da trošimo. U Srbiji je jasna podela na one koji imaju bogate roditelje i one druge, u koje svrstavam sebe, koji se bore za svoj dinar. Mislim da imam pravo da potrošim pare kako god želim, pa i na blejanje - keže Dušan Mišković (25), frizer.
Genetika za blejanje
Stručnjaci kažu da je potreba za zabavom i blejanjem deo duha podneblja koji nosimo u sebi. Stalno nalazimo razlog za slavlje i kuliranje, čak i kada nam nije do zezanja. Strancima koji su bili gosti Beograda brzo iz sećanja iščile propale fasade i prljave ulice, ali ne i kafići, diskoteke i nezaboravni provodi.
U Srbiji nije bitno da li je diskoteka opremljana najsavremenijim ozvučenjem i laserima, da li se sluša narodna ili neka druga muzika, već je važna energija ljudi.
- Divno je što se pozitivan duh naše dece očuvao zahvaljujući prirodi ovdašnjih ljudi, koja je učinila da mlade generacije opstanu - objašnjava Vesna Baletić, profesorka biologije u školi "Nikola Tesla" i majka Jovanke (24) i Marka (26).
- Genetska predispozicija, čip ugrađen rođenjem omogućio im je da prežive u uslovima koji su nas zadesili. Mentalitet određuje način i tempo života, pa i onog noćnog. I drugi narodi u okruženju imaju slične probleme, ali jedino kod nas je stalno izlaženje akutna pojava, povezana sa potrebom mladih da žive punim plućima. Mladima se ovde ništa lepo nije dogodilo da bi bili pozitivni, a oni to jesu.
TV nameće modele
Roditelji u Srbiji duže izdržavaju decu, za razliku od drugih evropskih zemalja, gde mladići i devojke sa 14-15 godina počinju da rade i sami zarađuju za školarinu. Naši studenti oslobođeni su te obaveze, pa zato imaju više slobodnog vremena za "blejanje".
Profesor Jelena Đorđević sa FPN smatra da i mediji imaju veliku ulogu u usmeravanju mladih:
- Na televiziji gledamo snimke gradskih žurki i slušamo šta je In, a šta OUT. Zabavne emisije potisnule su teme iz kulture i počele da obesmišljavanju život mladih. One promovišu određeni način života i glamur koji našem društvu uopšte ne pristaje. Servira nam se lažna slika života koja odgovara samo jednoj grupi ljudi, određenom staležu - džet setu.
Ovakva slika postavljena kao model za one koji to mogu da priušte, ali i za one koji ne mogu. Za njih ostaje čežnja i večita potraga za novcem, da bi sliku učinili stvarnom.
Iluzije se istope kad mlad čovek zakorači u samostalan život, dobije prvi ozbiljan posao i počne da stvara porodicu. Ljudi koji nisu želeli da se odreknu noćnog života i blejanja, a morali su da odrastu, spojili su posao i zadovoljstvo i otvorili svoje kafiće i klubove. Trka za provodom se nastavlja. A vreme će pokazati da li ćemo iz nje izaći kao pobednici ili kao gubitnici. * izovr bgdcafe.com, K. Nedeljković, S. Vlajnić Nazad na vrh strane |